НОВО ЖИВОТНО ИСКУСТВО

Полазак дјеце у школу

Од рођења па до краја живота сусрећемо се са новим и не тако лаким животним искуствима. Проживљавамо их на различите начине, јер сви смо према природи различити. Свако дијете је индивидуа за себе и као таква јединка остаје до краја живота.

Полазак у вртић, у припремни период за школу па и сам полазак у школу велики је догађај у дјетињству и представља велику промјену, како за дијете тако и за родитеље. Само сазнање да сутра или прекосутра мора ићи у школу, у дјетету буди разне емоције. Зато су ту родитељи који морају бити спремни да дјетету пруже подршку на прави начин, а то подразумијева спремност дјетета за нове обавезе.

Васпитање и образовање су широк процес и појам. Основе васпитања и образовања дијете стиче код куће, а школа је ту да му, уз помоћ наставног особља, помогне да савлада нова и прошири постојећа знања.

У савременом друштву у којем живимо, поједини родитељи сматрају да њихово дијете не треба знати ни било какво знање дати док не пође у школу, па кажу: „Учитељ је ту да га научи“.

Учитељ јесте ту, али и од родитеља се тражи да науче дијете основама васпитања и образовања и да буду спремни за сарадњу са наставним особљем. Прије поласка у школу, свако дијете би требало бити способно: да се самостално пресвлачи и облачи, да умије да веже пертле, да сложи своју одјећу и обућу, затим да организује своју пажњу, што значи да је веже за одређени садржај, да познаје боје, облике, просторне релације, да зна временске појаве у природи, да је колико-толико увјежбало руку за писање, а све то заједно чини интелектуалну спремност дјетета за полазак у 1. разред.

Наставник посједује знања, вјештине, вриједносне ставове и способности да реализује наставни процес. Он је ту да остварује образовне, васпитне и функционалне наставне задатке у складу са програмом за одређени разред, да разумије и користи адекватну наставно-научну методологију,  да разумије и користи информационе технологије у планирању, реализацији, вредновању и иновацији наставног рада, да прилагођава методе и облике рада, преузимајући одговорност за учење и напредак сваког ученика, да повезује градиво са претходним знањима и искуствима, да примјењује различите облике наставе и стилове учења у свакодневном раду са ученицима, а све наведено је у супротности од онога што очекују поједини родитељи од наставника/учитеља.

Дијете не смије да помисли да га мама или тата неће вољети у случају ако добије лошију оцјену од очекиване. Напротив, мама и тата су ту да подстакну унутрашњу (интринзичку) мотивацију дјетета да оно схвати школу и учење као нечим важним, у чему треба да ужива како би временом дошло до одређеног циља. Није лоша ни спољашња (екстринзичка) мотивација, али само повремено, јер таквом мотивацијом дијете постаје користољубиво и тежиће да стекне добре оцјене само да би било нечим награђено и сл.

Дјеци је потребно дуже вријеме да се прилагоде на нову средину, нови начин живота и обавезе и зато је веома важно да буду добро припремљена.

 

 

                                                                                         Ђорђе Пандуревић,

мастер разредне наставе