Ponovo smo se otuđili

onako kako to samo mi znamo...

Dani nam prolaze,

a mi smo stranci samo...

Ponovo mi srce teži ka tebi,

oči žude za tvojim očima,

ruka trči da te dotakne

pa makar i u mislima...

A naša bajka

ponovo ruši sve priče,

sve mitove o našoj sreći...

I svaki put kad oživim misao o tebi,

ti odletiš kao leptir najljpši...

Pa kad odeš,

samo hartije papira ostaju ispisane riječima

jednog stranca u tvojoj duši,

i samo zvuci neke čudne muzike

iz radija odzvanjaju

i tišinu ruše,

a mi makar da se čujemo ponekad –

ne,

ne bi to bilo u redu za tebe,

za tvoj svijet,

 

koji ni tebi nije jasan...