Moja poezija!

Pravim iste greške,

dopuštam ljudima

da uđu u moj život olako

pa idem nekim putem

misleći da je sreća,

a onda se spotaknem

dok mi duša treperi –

ponavljam se i ćutim...

Ali,

moje misli su kao uzburkano more,

vrela krv ih vrti

i iznova budi...

Opijen lažnim emocijama ljudi,

shvatam –

promijenio sam samo

stranu na kojoj spavam...

Jer, ne može čovjek da se mijenja

ako je iskren –

ta nit odgoja

ostala je urezana u meni...

A ti,

da bi mogao da osjetiš život,

čitaoče,

moraš da proživiš uspone i padove,

a ja sam ustajao i padao

i ponovo padam,

i na kraju

nemam više ničemu da se nadam,

i biću samo slučajna sjenka u prolazu –

duh koji se među masom gubi

i iznova se kao Feniks budi...

ПРИПРЕМНА НАСТАВА ПРЕД ПОЛАЗАК У ШКОЛУ

Настава је континуиран васпитно-образовни рад ученика и наставника, заснован на унапријед утврђеним циљевима и задацима, средствима и методама наставног рада.

Познато је да различити аутори на различите начине истичу методике наставног рада, односно, на различите начине нас упућују на пут ка успјешном вођењу наставе. Сваки човјек је индивидуа за себе па тако и гради своју методику или свој пут у раду.

У овом тексту, пажњу посвећујемо припремној настави пред полазак ученика у школу.

Програм припремне наставе обухвата тромјесечни период у којем се дјеца први пут сусрећу са школом, начином функционисања наставе, стичу социјалне навике, вјежбају говорне и графомоторичке способности, развијају физичку и интелектуалну културу.

Рад је конципиран тако да се настава одвија кроз игру, односно, кроз слободне и планиране активности. Пошто се дјеца први пут одвајају од родитеља, наставу би било најбоље започети слободним активностима како би се дјеца опустила и како би била спремнија за рад на планираним активностима које предвиђа програм рада и које стручно лице треба да осмисли на начин прихватљив узрасту дјеце.

У току рада, истицали смо родитељима да је од битне важности мотивација дјеца и њихов топли разговор. Ни у ком случају, дјецу не треба плашити школом нити наставним особљем.

Педагози истичу да дјеца до 4. године треба да се самостално пресвлаче и облаче, да се самостално обувају и да вежу пертле, а до шесте године треба да овладају просторним релацијама. Такође, јако је битно да се развије међусобна сарадња родитеља и васпитача/професора разредне наставе.

У току овог програма, дјеци се пружају основна знања која ће се надограђивати у току школовања, стичу се радне навике и развија се љубав према учењу. Треба нагласити и да се ради на оспособљавању дјеце за самосталним радом, развија се осјећај одговорности и уче се правила понашања у групи.

Ђорђе Пандуревић

мр разредне наставе 

НОВО ЖИВОТНО ИСКУСТВО

Полазак дјеце у школу

Од рођења па до краја живота сусрећемо се са новим и не тако лаким животним искуствима. Проживљавамо их на различите начине, јер сви смо према природи различити. Свако дијете је индивидуа за себе и као таква јединка остаје до краја живота.

Полазак у вртић, у припремни период за школу па и сам полазак у школу велики је догађај у дјетињству и представља велику промјену, како за дијете тако и за родитеље. Само сазнање да сутра или прекосутра мора ићи у школу, у дјетету буди разне емоције. Зато су ту родитељи који морају бити спремни да дјетету пруже подршку на прави начин, а то подразумијева спремност дјетета за нове обавезе.

Васпитање и образовање су широк процес и појам. Основе васпитања и образовања дијете стиче код куће, а школа је ту да му, уз помоћ наставног особља, помогне да савлада нова и прошири постојећа знања.

У савременом друштву у којем живимо, поједини родитељи сматрају да њихово дијете не треба знати ни било какво знање дати док не пође у школу, па кажу: „Учитељ је ту да га научи“.

Учитељ јесте ту, али и од родитеља се тражи да науче дијете основама васпитања и образовања и да буду спремни за сарадњу са наставним особљем. Прије поласка у школу, свако дијете би требало бити способно: да се самостално пресвлачи и облачи, да умије да веже пертле, да сложи своју одјећу и обућу, затим да организује своју пажњу, што значи да је веже за одређени садржај, да познаје боје, облике, просторне релације, да зна временске појаве у природи, да је колико-толико увјежбало руку за писање, а све то заједно чини интелектуалну спремност дјетета за полазак у 1. разред.

Наставник посједује знања, вјештине, вриједносне ставове и способности да реализује наставни процес. Он је ту да остварује образовне, васпитне и функционалне наставне задатке у складу са програмом за одређени разред, да разумије и користи адекватну наставно-научну методологију,  да разумије и користи информационе технологије у планирању, реализацији, вредновању и иновацији наставног рада, да прилагођава методе и облике рада, преузимајући одговорност за учење и напредак сваког ученика, да повезује градиво са претходним знањима и искуствима, да примјењује различите облике наставе и стилове учења у свакодневном раду са ученицима, а све наведено је у супротности од онога што очекују поједини родитељи од наставника/учитеља.

Дијете не смије да помисли да га мама или тата неће вољети у случају ако добије лошију оцјену од очекиване. Напротив, мама и тата су ту да подстакну унутрашњу (интринзичку) мотивацију дјетета да оно схвати школу и учење као нечим важним, у чему треба да ужива како би временом дошло до одређеног циља. Није лоша ни спољашња (екстринзичка) мотивација, али само повремено, јер таквом мотивацијом дијете постаје користољубиво и тежиће да стекне добре оцјене само да би било нечим награђено и сл.

Дјеци је потребно дуже вријеме да се прилагоде на нову средину, нови начин живота и обавезе и зато је веома важно да буду добро припремљена.

                                                                                         Ђорђе Пандуревић,

мастер разредне наставе

Ti, čovječe, budi i dalje ono što jesi.

Bori se i dalje za svoj put.

Bog vidi sve i svakome daje prema djelima njegovim.

Ponovo smo se otuđili

onako kako to samo mi znamo...

Dani nam prolaze,

a mi smo stranci samo...

Ponovo mi srce teži ka tebi,

oči žude za tvojim očima,

ruka trči da te dotakne

pa makar i u mislima...

A naša bajka

ponovo ruši sve priče,

sve mitove o našoj sreći...

I svaki put kad oživim misao o tebi,

ti odletiš kao leptir najljpši...

Pa kad odeš,

samo hartije papira ostaju ispisane riječima

jednog stranca u tvojoj duši,

i samo zvuci neke čudne muzike

iz radija odzvanjaju

i tišinu ruše,

a mi makar da se čujemo ponekad –

ne,

ne bi to bilo u redu za tebe,

za tvoj svijet,

koji ni tebi nije jasan...

Od prirode sve počinje – nastanak svijeta, nastanak života. Priroda je tu da nam pruži svako ljudsko zadovoljstvo, a na nama je jedino da je zavolimo i da joj se približimo.

Najbolji način sticanja unutrašnjeg mira i ličnog zadovoljstva, jeste bježanje iz grada, napuštanje kompjuterskih stolica i odlazak u prirodu, odn. planinarenje.

Pri izgovor svakog muškarca/žene je:

Ø  „Nemam dovoljno kondicije“;

Ø  „Nisam ja za to“;

Ø  „Razmisliću za neki drugi put“ i sl.

I tako ostaju ustoličeni, nepokretni, slabovidni i nervozni ljudi i tako drugi put za planinu često nikad ne dođe.

Svoje prve planinarske šetnje započeo sam sa četiri godine sa pokojnim djedom i od tada planina je moj drugi dom. Sjećam se, često smo išli na staru prugu, koja je bila i te kako udaljena od našeg sela, kod njegovih prijatelja i kako me je nosio kad ne bih mogao više da hodam.

Naši mještani iz sela, često su krivili moje roditelje što mu dopuštaju da me vodi pješice na tako udaljena mjesta, jer je znao i da se opija, ali ja sam im i te kako zahvalan na tome, jer je to bio najljepši period moga djetinjstva.

Kao sad mi je pred očima paljenje vatre od dva crvena kamena, pečen krompir na pola iz rerne za užinu i miris šumskih jagoda.

Nismo imali za opremu planinarske torbe i kvalitetne štapove od aluminijuma i pravu garderobu, ali smo imali čvrstu volju (koju mi je djed usadio za šetnju), duboke džepove od, kako je djed govorio, „vindjake“ i čvrst ljeskov štap.

Poslije njegove smrti, šetnju sam nastavio sa ocem (bratom, velikim prijateljem, drugarom), a nakon određenog uzrasta, čak i sam.

Šetnja kroz crnogoričnu šumu, pogotovo borovu, oslobađa čovjeka negativnih misli, povećava unos kiseonika, povećava snagu i izdržljivost uopšte. Poznato je svima da je u gradovima zgusnut vazduh, da dišemo jako nisko, a kad se popenjemo na vrh neke planine ili odemo na neku dužu šetnju kroz čistu i nezagađenu prirodu, prosto osjetimo miris čistog, svježeg i razrijeđenog vazduha.

Svi smo učili u školama ili smo pak negdje pročitali, a neki će naučiti sad, daljudski mozak troši 80% kiseonika u odnosu na ostale ljudske organe pa se pitamo zašto smo često pospani ili neraspoloženi, a odgovor je sasvim jasan.

Zato vam predlažem svima da se pokrenete (bilo da ste sami ili u društvu), da odbacite suvišne izgovore i da zavolite prirodu.

Vrijedi pokušati!

Živi i zdravi bili!

Trebević,

3. 11. 2016. godine

I ako se probudi zvijer u smirenome, a ne bi trebala, on ponovo treba da bude primjer, a ne neko ko će biti odbacivan od strane društva i okoline.

Navešću vam jedan skorašnji primjer koji se desio lično meni. Naime, nikad nisam simpatisao, a ni mrzio jednu stariju gospođu koja mi je bliži rod. Nikad joj nisam ni poželio kojekakvo zlo, a ona ih je meni učinila mnogo – da li namjerno ili nenamjerno, ne znam. Ali, jedino znam da sam se slabo kad osjećao lijepo u njenom prisustvu, iako sam sve činio da njoj bude lijepo.

Naime, nedavno je posjetila porodičnu kuću u našem selu i ostavila mi je poklon u ladici od komode. Otac nije ni pogledao o čemu se radi, nego mi je samo rekao da mi je D. J. ostavila nešto u ladici. Prvo sam rekao da mi ne trebaju njeni pokloni pa na kraju se tako i ispostavilo – poklon su bile tablete za smirenje.

Za smirenome trebaju tablete za smirenje?!

Samo sam zažmirio i rekao sam sam sebi: „Smiri se. Ti budi ono što jesi, a drugi neka rade šta im je po volji.“ Jer, negativnu energiju ne treba širiti, treba je samo sputavati. Bitno je samo živjeti srećno i ne nanositi zlo drugim ljudima.

„Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: „Mir vam.“ Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost“ (Starac Tadej Vitovnički).

Živi i zdravi bili!