[ Škola ] 28 Februar, 2020 19:25

 
 

ПРИПРЕМНА НАСТАВА ПРЕД ПОЛАЗАК У ШКОЛУ

Настава је континуиран васпитно-образовни рад ученика и наставника, заснован на унапријед утврђеним циљевима и задацима, средствима и методама наставног рада.

Познато је да различити аутори на различите начине истичу методике наставног рада, односно, на различите начине нас упућују на пут ка успјешном вођењу наставе. Сваки човјек је индивидуа за себе па тако и гради своју методику или свој пут у раду.

У овом тексту, пажњу посвећујемо припремној настави пред полазак ученика у школу.

Програм припремне наставе обухвата тромјесечни период у којем се дјеца први пут сусрећу са школом, начином функционисања наставе, стичу социјалне навике, вјежбају говорне и графомоторичке способности, развијају физичку и интелектуалну културу.

Рад је конципиран тако да се настава одвија кроз игру, односно, кроз слободне и планиране активности. Пошто се дјеца први пут одвајају од родитеља, наставу би било најбоље започети слободним активностима како би се дјеца опустила и како би била спремнија за рад на планираним активностима које предвиђа програм рада и које стручно лице треба да осмисли на начин прихватљив узрасту дјеце.

У току рада, истицали смо родитељима да је од битне важности мотивација дјеца и њихов топли разговор. Ни у ком случају, дјецу не треба плашити школом нити наставним особљем.

Педагози истичу да дјеца до 4. године треба да се самостално пресвлаче и облаче, да се самостално обувају и да вежу пертле, а до шесте године треба да овладају просторним релацијама. Такође, јако је битно да се развије међусобна сарадња родитеља и васпитача/професора разредне наставе.

У току овог програма, дјеци се пружају основна знања која ће се надограђивати у току школовања, стичу се радне навике и развија се љубав према учењу. Треба нагласити и да се ради на оспособљавању дјеце за самосталним радом, развија се осјећај одговорности и уче се правила понашања у групи.

 

Ђорђе Пандуревић

мр разредне наставе 

[ Škola ] 01 Septembar, 2019 20:33

 
 

НОВО ЖИВОТНО ИСКУСТВО

Полазак дјеце у школу

Од рођења па до краја живота сусрећемо се са новим и не тако лаким животним искуствима. Проживљавамо их на различите начине, јер сви смо према природи различити. Свако дијете је индивидуа за себе и као таква јединка остаје до краја живота.

Полазак у вртић, у припремни период за школу па и сам полазак у школу велики је догађај у дјетињству и представља велику промјену, како за дијете тако и за родитеље. Само сазнање да сутра или прекосутра мора ићи у школу, у дјетету буди разне емоције. Зато су ту родитељи који морају бити спремни да дјетету пруже подршку на прави начин, а то подразумијева спремност дјетета за нове обавезе.

Васпитање и образовање су широк процес и појам. Основе васпитања и образовања дијете стиче код куће, а школа је ту да му, уз помоћ наставног особља, помогне да савлада нова и прошири постојећа знања.

У савременом друштву у којем живимо, поједини родитељи сматрају да њихово дијете не треба знати ни било какво знање дати док не пође у школу, па кажу: „Учитељ је ту да га научи“.

Учитељ јесте ту, али и од родитеља се тражи да науче дијете основама васпитања и образовања и да буду спремни за сарадњу са наставним особљем. Прије поласка у школу, свако дијете би требало бити способно: да се самостално пресвлачи и облачи, да умије да веже пертле, да сложи своју одјећу и обућу, затим да организује своју пажњу, што значи да је веже за одређени садржај, да познаје боје, облике, просторне релације, да зна временске појаве у природи, да је колико-толико увјежбало руку за писање, а све то заједно чини интелектуалну спремност дјетета за полазак у 1. разред.

Наставник посједује знања, вјештине, вриједносне ставове и способности да реализује наставни процес. Он је ту да остварује образовне, васпитне и функционалне наставне задатке у складу са програмом за одређени разред, да разумије и користи адекватну наставно-научну методологију,  да разумије и користи информационе технологије у планирању, реализацији, вредновању и иновацији наставног рада, да прилагођава методе и облике рада, преузимајући одговорност за учење и напредак сваког ученика, да повезује градиво са претходним знањима и искуствима, да примјењује различите облике наставе и стилове учења у свакодневном раду са ученицима, а све наведено је у супротности од онога што очекују поједини родитељи од наставника/учитеља.

Дијете не смије да помисли да га мама или тата неће вољети у случају ако добије лошију оцјену од очекиване. Напротив, мама и тата су ту да подстакну унутрашњу (интринзичку) мотивацију дјетета да оно схвати школу и учење као нечим важним, у чему треба да ужива како би временом дошло до одређеног циља. Није лоша ни спољашња (екстринзичка) мотивација, али само повремено, јер таквом мотивацијом дијете постаје користољубиво и тежиће да стекне добре оцјене само да би било нечим награђено и сл.

Дјеци је потребно дуже вријеме да се прилагоде на нову средину, нови начин живота и обавезе и зато је веома важно да буду добро припремљена.

 

 

                                                                                         Ђорђе Пандуревић,

мастер разредне наставе