Vreme čini svoje. A ti čoveče?

-          Stanislav Jerzy Lec

Nisam siguran da li je jutro svanulo. Trljam oči i polako gledam kroz prozor – kiša pada, tmurno je i vjetar duva. Selo je tako jutros mrtvo. Čak ne čujem ni cvrkut ptica.

Pod nogama osjetim toplotu i pazim da ne zgazim očevog mačka koji gleda samo kako će se smjestiti negdje ispod deke kako bi spavao i uživao.

Razmišljam da nastavim spavati, ali ne, čujem grebanje na vratima od sobe i „jaukanje“ mog mačka Mišenka – još jedna lopuža je došla u sobu.

Od sna više nemam ništa od njihove igre okolo mene i skakanja po sobi. Tako su radosni i srećni jutros. Na njih, izgleda, ne utiče vrijeme koje se naglo promijenilo.

Ustao sam da napravim kafu, roditeljima i sebi. Čini mi se da je nismo ni počei piti, a one male lopuže su uveliko zaspale.

Otac je, kao po običaju, brzo popio kafu i otišao je da pusti kravu u pašnjak, ali kada je ugledao svoj automobil, imao je šta i da vidi – neko ga je obio i poslužio se stvarima i dijelovima iz njega. Naime, naši iz sela su se lijepo poslužili jutros kad su krenuli u Pale.

Nismo im poželjeli zlo, jer su svakako zlo sami od sebe, a tu grešku su samo dodali na listu svoje ljudskoszi, smijeha i dobrote kojim se predstavljaju dok su u našem prisustvu. Nije nam potrebno veliko razmišljanje da znamo ko je to uradio...

Htio sam da prijavim sve policiji, ali sam odustao i od toga. Svakako su im dovoljno poznati i isto tako mi je jasno da policija ništa ne bi učinila, kao i dosad što nisu ništa uradili povodom krađa i obijanja u našem selu. Dođu, prošetaju se prirodom, nešto malo zapišu, popiju kafu i po koju rakiju i tu se sva priča završava.

U lošoj državi sve je loše pa se pitamo kakvo nam je vrijeme, 13 ºC u julu mjesecu. Odgovor je sasvim jasan: „Vrijeme je dobro, kakvi su ljudi“.

Želim vam svima dobro, koji ovaj tekst pročitate, i dobro okruženje.

 

 

Trebević,

16. 7. 2016. god.