[ Škola ] 28 Februar, 2020 19:25

 
 

ПРИПРЕМНА НАСТАВА ПРЕД ПОЛАЗАК У ШКОЛУ

Настава је континуиран васпитно-образовни рад ученика и наставника, заснован на унапријед утврђеним циљевима и задацима, средствима и методама наставног рада.

Познато је да различити аутори на различите начине истичу методике наставног рада, односно, на различите начине нас упућују на пут ка успјешном вођењу наставе. Сваки човјек је индивидуа за себе па тако и гради своју методику или свој пут у раду.

У овом тексту, пажњу посвећујемо припремној настави пред полазак ученика у школу.

Програм припремне наставе обухвата тромјесечни период у којем се дјеца први пут сусрећу са школом, начином функционисања наставе, стичу социјалне навике, вјежбају говорне и графомоторичке способности, развијају физичку и интелектуалну културу.

Рад је конципиран тако да се настава одвија кроз игру, односно, кроз слободне и планиране активности. Пошто се дјеца први пут одвајају од родитеља, наставу би било најбоље започети слободним активностима како би се дјеца опустила и како би била спремнија за рад на планираним активностима које предвиђа програм рада и које стручно лице треба да осмисли на начин прихватљив узрасту дјеце.

У току рада, истицали смо родитељима да је од битне важности мотивација дјеца и њихов топли разговор. Ни у ком случају, дјецу не треба плашити школом нити наставним особљем.

Педагози истичу да дјеца до 4. године треба да се самостално пресвлаче и облаче, да се самостално обувају и да вежу пертле, а до шесте године треба да овладају просторним релацијама. Такође, јако је битно да се развије међусобна сарадња родитеља и васпитача/професора разредне наставе.

У току овог програма, дјеци се пружају основна знања која ће се надограђивати у току школовања, стичу се радне навике и развија се љубав према учењу. Треба нагласити и да се ради на оспособљавању дјеце за самосталним радом, развија се осјећај одговорности и уче се правила понашања у групи.

 

Ђорђе Пандуревић

мр разредне наставе 

[ Škola ] 01 Septembar, 2019 20:33

 
 

НОВО ЖИВОТНО ИСКУСТВО

Полазак дјеце у школу

Од рођења па до краја живота сусрећемо се са новим и не тако лаким животним искуствима. Проживљавамо их на различите начине, јер сви смо према природи различити. Свако дијете је индивидуа за себе и као таква јединка остаје до краја живота.

Полазак у вртић, у припремни период за школу па и сам полазак у школу велики је догађај у дјетињству и представља велику промјену, како за дијете тако и за родитеље. Само сазнање да сутра или прекосутра мора ићи у школу, у дјетету буди разне емоције. Зато су ту родитељи који морају бити спремни да дјетету пруже подршку на прави начин, а то подразумијева спремност дјетета за нове обавезе.

Васпитање и образовање су широк процес и појам. Основе васпитања и образовања дијете стиче код куће, а школа је ту да му, уз помоћ наставног особља, помогне да савлада нова и прошири постојећа знања.

У савременом друштву у којем живимо, поједини родитељи сматрају да њихово дијете не треба знати ни било какво знање дати док не пође у школу, па кажу: „Учитељ је ту да га научи“.

Учитељ јесте ту, али и од родитеља се тражи да науче дијете основама васпитања и образовања и да буду спремни за сарадњу са наставним особљем. Прије поласка у школу, свако дијете би требало бити способно: да се самостално пресвлачи и облачи, да умије да веже пертле, да сложи своју одјећу и обућу, затим да организује своју пажњу, што значи да је веже за одређени садржај, да познаје боје, облике, просторне релације, да зна временске појаве у природи, да је колико-толико увјежбало руку за писање, а све то заједно чини интелектуалну спремност дјетета за полазак у 1. разред.

Наставник посједује знања, вјештине, вриједносне ставове и способности да реализује наставни процес. Он је ту да остварује образовне, васпитне и функционалне наставне задатке у складу са програмом за одређени разред, да разумије и користи адекватну наставно-научну методологију,  да разумије и користи информационе технологије у планирању, реализацији, вредновању и иновацији наставног рада, да прилагођава методе и облике рада, преузимајући одговорност за учење и напредак сваког ученика, да повезује градиво са претходним знањима и искуствима, да примјењује различите облике наставе и стилове учења у свакодневном раду са ученицима, а све наведено је у супротности од онога што очекују поједини родитељи од наставника/учитеља.

Дијете не смије да помисли да га мама или тата неће вољети у случају ако добије лошију оцјену од очекиване. Напротив, мама и тата су ту да подстакну унутрашњу (интринзичку) мотивацију дјетета да оно схвати школу и учење као нечим важним, у чему треба да ужива како би временом дошло до одређеног циља. Није лоша ни спољашња (екстринзичка) мотивација, али само повремено, јер таквом мотивацијом дијете постаје користољубиво и тежиће да стекне добре оцјене само да би било нечим награђено и сл.

Дјеци је потребно дуже вријеме да се прилагоде на нову средину, нови начин живота и обавезе и зато је веома важно да буду добро припремљена.

 

 

                                                                                         Ђорђе Пандуревић,

мастер разредне наставе

 

 

[ Poezija ] 30 Jul, 2019 16:17
 
 
 
Ti si tu
da slušaš moje tajne,
moje probleme
i priče,
ne tako sjajne...
 
Da potvrdno klimaš glavom
iako imam utisak da,
ne pamtiš ti
i ne slušaš ti mene ništa,
al' ipak -
ti si tu...
 
Da ne poštuješ moja pravila - 
moj način života,
poštovanja
nekoga ili nečega...
 
Da me iznerviraš 
sa prve dvije
izgovorene riječi - 
da poželim da odem...
 
Al' ipak - 
ti si tu...
 
I kad vulkan strasti
u mom tijelu krene,
kad poželim da ti ljubim
oči snene - 
da me silno voliš,
zadovoljiš kao muškarca
i preznojiš...
 
Ti si tu!
 
 
[ Poezija ] 28 Decembar, 2017 19:25

 
Kuda da krenem,
kad ljubavi tvoje sam žedan?
Jer, svaki moj korak
samo tebe je vrijedan.
 
Kuda da pođem,
kuda da se nosim?
Kad znam
da eliksir moje sreće postoji - 
eliksir je u tvojim očima
što sijaju usred ove noćne tame,
što je još kiša rosi.
 
Kuda da pođem
i kako
od tebe da idem?
Hej ljubavi
onih mladih vremena!
Kad svaki moj korak
sluti put ka tebi
i kad mi se godine
nižu jedna za drugom,
u samoći,
kad znam - 
moj eliksir je u tebi.
 
Kuda da krenem,
kako svoj teret
uopšte da nosim...
 
Znam,
sama si...
 
 
 
[ Put kojim sam koracao ] 29 Jul, 2017 19:04

 
 Ti si čovječe, izgleda, sa neke druge planete. Za tebe su mir, dobrota i poštovanje nešto čime odišeš i misliš da bi svi trebali biti takvi. Ne, ti griješiš. Ti moraš da se boriš protiv neljudi. Ti treba da budeš i njima blizak, ali sa određene distance. Posmatraj ih. Saslušaj ih nekako i strpi se da ne postupaš ishitreno prema takvim ljudima, jer oni ne poznaju tvoj svijet. Oni ne znaju da cijene vrline, jer oni samo vide sebe i korist u drugima namećući im svoje mišljenje i svoja pravila.

 

Ti, čovječe, budi i dalje ono što jesi.

Bori se i dalje za svoj put.

Bog vidi sve i svakome daje prema djelima njegovim.

[ Poezija ] 10 Jul, 2017 19:34

Ponovo smo se otuđili

onako kako to samo mi znamo...

Dani nam prolaze,

a mi smo stranci samo...

Ponovo mi srce teži ka tebi,

oči žude za tvojim očima,

ruka trči da te dotakne

pa makar i u mislima...

A naša bajka

ponovo ruši sve priče,

sve mitove o našoj sreći...

I svaki put kad oživim misao o tebi,

ti odletiš kao leptir najljpši...

Pa kad odeš,

samo hartije papira ostaju ispisane riječima

jednog stranca u tvojoj duši,

i samo zvuci neke čudne muzike

iz radija odzvanjaju

i tišinu ruše,

a mi makar da se čujemo ponekad –

ne,

ne bi to bilo u redu za tebe,

za tvoj svijet,

 

koji ni tebi nije jasan...

[ Poezija ] 27 Maj, 2017 13:30

 
U čudesnom svijetu
laži i prevara,
ti si jedna istina,
jedna pohvala.
 
Klesana kao poseban dijamant,
kao najtvrđi mineral, 
svijetliš i kad te nema
u mojim očima,
u mojoj duši
kao sredovječna fotografija
stojiš...
 
Ti kristalna supstanco...
 
U čudesnom svijetu
još čudesnija si ti... 
Ti jedina pričo
moje ljubavi...
 
 
[ Poezija ] 01 April, 2017 11:11

Danas su zadušnice,

ne brini, nisam zaboravio...

Ali, ja baš kao i ti

ne volim velike grupe

niti u grupama odlaziti na groblje,

jer me to sve podsjeća na još jedan odlazak.

 

Ne volim slušati „radosni“ narod

koji ne zna gdje se nalazi –

piju alkohol, dave se hranom...

Još im samo kolači nedostaju i muzika

pa da u potpunosti proslave

što vas nema...

 

Hoću da ti istaknem

da još u sebi čuvam

ono nasmijano, krhko dijete,

koje si branio i štitio od svih...

Još uvijek idem

onim našim putanjama u šetnju,

zapalim vatru kao nekad

kad smo nas dvojica uživali –

pa se sjetim

tvog toplog krompira za užinu,

i tvog toplog zagrljaja,

i mirisa tvoje

tek savijene cigarete...

 

Nedostaješ mi,

nebrojeno puta ću istaći,

ali život je takav...

 

Evo, 5 je časova i 33 minuta,

rana zora još nije ni svanula,

a ja ti pišem

i suze mi niz obraze liju...

 

Kažu mi da ličim na tebe,

a ja od ponosa ne znam šta ću,

ponekad me i ponižavaju,

baš kao i tebe,

ali se ova moja duša ne da

i idem svojim putem,

baš kao i ti,

snago moja...

 

Neka mi te Bog čuva!

 

Napisano:
18. 2. 2017. godine 

[ Poezija ] 10 Februar, 2017 20:34
 
 
Fotografije,
kao bolan prikaz sjećanja
tu ispred mene stoje,
zamagljen daleki put
i nas dvoje -
pružamo ruke
da se dodirnemo
bar jagodicama malo,
ali vrijeme kao za inat leti
i uzburkano more se talasa,
na pješčanoj stazi više nema puta,
a ti,
kao zalazak sunca mi blijediš u očima
i neka čudna prašina
ne da mi da vidim lice tvoje...
 
Ja ulažem napor
da dobijem snagu,
ali sve više i više je gubim,
ne želim da mi te ova čudna bura odnese,
kupam se u znoju,
trzam se i budim -
kao ranjeni orao skupljam krila svoja...
 
Zatim, razmišljam
kako snovi postaju realnot,
a da li ti sanjaš,
sanjalice moja?!
 
 
[ Poezija ] 25 Novembar, 2016 19:01
 
 
Eh, kako nekad
teško vrijeme dođe,
lijepi snovi,
a težak dan...
 
Eh, kako poželim
sve ovo da prođe,
pa ponekad
da prođem i ja...
 
-------
 
Griješim se,
Bože, oprosti mi...
Teško je breme života -
nikako da se usaglase
stanice neke,
da vlada harmonija,
a ne žar, dim i strahota...
 
Eh...
 
 
 
[ Put kojim sam koracao ] 07 Novembar, 2016 15:28
 
 
 
Najbolji način da postignete unutrašnji mir i lično zadovoljstvo jeste da zavolite prirodu i životinje.
 

Od prirode sve počinje – nastanak svijeta, nastanak života. Priroda je tu da nam pruži svako ljudsko zadovoljstvo, a na nama je jedino da je zavolimo i da joj se približimo.

Najbolji način sticanja unutrašnjeg mira i ličnog zadovoljstva, jeste bježanje iz grada, napuštanje kompjuterskih stolica i odlazak u prirodu, odn. planinarenje.

Pri izgovor svakog muškarca/žene je:

Ø  „Nemam dovoljno kondicije“;

Ø  „Nisam ja za to“;

Ø  „Razmisliću za neki drugi put“ i sl.

I tako ostaju ustoličeni, nepokretni, slabovidni i nervozni ljudi i tako drugi put za planinu često nikad ne dođe.

Svoje prve planinarske šetnje započeo sam sa četiri godine sa pokojnim djedom i od tada planina je moj drugi dom. Sjećam se, često smo išli na staru prugu, koja je bila i te kako udaljena od našeg sela, kod njegovih prijatelja i kako me je nosio kad ne bih mogao više da hodam.

Naši mještani iz sela, često su krivili moje roditelje što mu dopuštaju da me vodi pješice na tako udaljena mjesta, jer je znao i da se opija, ali ja sam im i te kako zahvalan na tome, jer je to bio najljepši period moga djetinjstva.

Kao sad mi je pred očima paljenje vatre od dva crvena kamena, pečen krompir na pola iz rerne za užinu i miris šumskih jagoda.

Nismo imali za opremu planinarske torbe i kvalitetne štapove od aluminijuma i pravu garderobu, ali smo imali čvrstu volju (koju mi je djed usadio za šetnju), duboke džepove od, kako je djed govorio, „vindjake“ i čvrst ljeskov štap.

Poslije njegove smrti, šetnju sam nastavio sa ocem (bratom, velikim prijateljem, drugarom), a nakon određenog uzrasta, čak i sam.

Šetnja kroz crnogoričnu šumu, pogotovo borovu, oslobađa čovjeka negativnih misli, povećava unos kiseonika, povećava snagu i izdržljivost uopšte. Poznato je svima da je u gradovima zgusnut vazduh, da dišemo jako nisko, a kad se popenjemo na vrh neke planine ili odemo na neku dužu šetnju kroz čistu i nezagađenu prirodu, prosto osjetimo miris čistog, svježeg i razrijeđenog vazduha.

Svi smo učili u školama ili smo pak negdje pročitali, a neki će naučiti sad, daljudski mozak troši 80% kiseonika u odnosu na ostale ljudske organe pa se pitamo zašto smo često pospani ili neraspoloženi, a odgovor je sasvim jasan.

Zato vam predlažem svima da se pokrenete (bilo da ste sami ili u društvu), da odbacite suvišne izgovore i da zavolite prirodu.

Vrijedi pokušati!

Živi i zdravi bili!

 

Trebević,

3. 11. 2016. godine

 

 

[ Put kojim sam koracao ] 25 Oktobar, 2016 15:54

 
 
          Čitajući razne priče, citate, knjige o spasu ljudske duše i smirenju uopšte, često dolazim u iskušenje kako sve to da primijenim i da odagnam sve loše od sebe.
 
          Ako je čovjek smiren, krotak, povučen, a nađe se u grupi ili u blizini drčnih, silnih osoba, on je odmah višak, diskreditovan i omalovažavan u datom okruženju. Umjesto da im bude primjer, on im postaje nevolja pa se trude da ga što više izvrijeđaju kako bi probudili đavola u njemu i eto onda „belaja“ – smireni podivlja i sva se krivica prenese na njega pa se to prepričava i proširuje pričama koje odgovaraju određenim govornicima, na žalost.

I ako se probudi zvijer u smirenome, a ne bi trebala, on ponovo treba da bude primjer, a ne neko ko će biti odbacivan od strane društva i okoline.

Navešću vam jedan skorašnji primjer koji se desio lično meni. Naime, nikad nisam simpatisao, a ni mrzio jednu stariju gospođu koja mi je bliži rod. Nikad joj nisam ni poželio kojekakvo zlo, a ona ih je meni učinila mnogo – da li namjerno ili nenamjerno, ne znam. Ali, jedino znam da sam se slabo kad osjećao lijepo u njenom prisustvu, iako sam sve činio da njoj bude lijepo.

Naime, nedavno je posjetila porodičnu kuću u našem selu i ostavila mi je poklon u ladici od komode. Otac nije ni pogledao o čemu se radi, nego mi je samo rekao da mi je D. J. ostavila nešto u ladici. Prvo sam rekao da mi ne trebaju njeni pokloni pa na kraju se tako i ispostavilo – poklon su bile tablete za smirenje.

Za smirenome trebaju tablete za smirenje?!

Samo sam zažmirio i rekao sam sam sebi: „Smiri se. Ti budi ono što jesi, a drugi neka rade šta im je po volji.“ Jer, negativnu energiju ne treba širiti, treba je samo sputavati. Bitno je samo živjeti srećno i ne nanositi zlo drugim ljudima.

„Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: „Mir vam.“ Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost“ (Starac Tadej Vitovnički).

 

Živi i zdravi bili!


 

[ Put kojim sam koracao ] 29 Avgust, 2016 00:00

 

Vreme čini svoje. A ti čoveče?

-          Stanislav Jerzy Lec

Nisam siguran da li je jutro svanulo. Trljam oči i polako gledam kroz prozor – kiša pada, tmurno je i vjetar duva. Selo je tako jutros mrtvo. Čak ne čujem ni cvrkut ptica.

Pod nogama osjetim toplotu i pazim da ne zgazim očevog mačka koji gleda samo kako će se smjestiti negdje ispod deke kako bi spavao i uživao.

Razmišljam da nastavim spavati, ali ne, čujem grebanje na vratima od sobe i „jaukanje“ mog mačka Mišenka – još jedna lopuža je došla u sobu.

Od sna više nemam ništa od njihove igre okolo mene i skakanja po sobi. Tako su radosni i srećni jutros. Na njih, izgleda, ne utiče vrijeme koje se naglo promijenilo.

Ustao sam da napravim kafu, roditeljima i sebi. Čini mi se da je nismo ni počei piti, a one male lopuže su uveliko zaspale.

Otac je, kao po običaju, brzo popio kafu i otišao je da pusti kravu u pašnjak, ali kada je ugledao svoj automobil, imao je šta i da vidi – neko ga je obio i poslužio se stvarima i dijelovima iz njega. Naime, naši iz sela su se lijepo poslužili jutros kad su krenuli u Pale.

Nismo im poželjeli zlo, jer su svakako zlo sami od sebe, a tu grešku su samo dodali na listu svoje ljudskoszi, smijeha i dobrote kojim se predstavljaju dok su u našem prisustvu. Nije nam potrebno veliko razmišljanje da znamo ko je to uradio...

Htio sam da prijavim sve policiji, ali sam odustao i od toga. Svakako su im dovoljno poznati i isto tako mi je jasno da policija ništa ne bi učinila, kao i dosad što nisu ništa uradili povodom krađa i obijanja u našem selu. Dođu, prošetaju se prirodom, nešto malo zapišu, popiju kafu i po koju rakiju i tu se sva priča završava.

U lošoj državi sve je loše pa se pitamo kakvo nam je vrijeme, 13 ºC u julu mjesecu. Odgovor je sasvim jasan: „Vrijeme je dobro, kakvi su ljudi“.

Želim vam svima dobro, koji ovaj tekst pročitate, i dobro okruženje.

 

 

Trebević,

16. 7. 2016. god.

[ Poezija ] 13 Avgust, 2016 07:30

 
 

U tvojim očima

nestaje samoća moja,

misli –

kao da ih rijeka

u trenutku odnese...

 

U tvom liku

sva je priča moja,

moji osjećaji,

putevi bola...

 

U jednom trenutku

živim svoj san,

tu si ispred mene,

sreća mi na licu blista...

U drugom,

nestaješ bez riječi

izblijediš kao para,

kao oblak dima,

a meni –

tvoj lik ostane

i vrijeme koje treba

jednom da prođe,

jednom da prestane... 

 

 

[ Put kojim sam koracao ] 01 Avgust, 2016 00:00

 
Razumevanje je dublje od poznavanja. Mnogi ljudi vas poznaju, ali malo njih vas zaista razume.

-          Dušan Srdić

Svakodnevno smo okruženi ljudima. Imamo dosta prijatelja, neprijatelja, poznanika. Za jedne kažemo da ih poznajemo dobro, a za druge samo da ih poznajemo. Ali, u određenim situacijama, često kažemo da nas niko ne razumije u nečemu, sem nas samih.

Ja često navodim određene primjere iz sopstvenog života, ne uzimajući u obzir primjere drugih ljudi oko mene – sem u određenim situacijama – kako ne bih igrozio nečiju privatnost.

Naime, kad sam završio prvi ciklus studiranja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu, pa poslije određenog vremenskog perioda, mnogi ljudi su mi počeli govoriti da uplaćujem sebi volonterski pripravnički staž, u određenoj školi, kako bih položio stručni ispit, iako sam im govorio da za to nemam novac i da to moji roditelji trenutno ne mogu finansirati.

Počeo sam dolaziti u situaciju da mi govore da ja to sve mogu, a da se samo izvlačim kako ne bih dao novac. “Ja te razumijem sve, ali možeš ti to”, reče mi jedna koleginica. Pa da li me zaista razumije?!

Malo je danas onih koji mogu da razumiju nečije probleme. Nisam siromah, ali nisam ni bogataš. Doći će vrijeme kad će propjevati i moje ptice – potrebno je strpljenje, zdravlje i sreća. Jer, svako od nas na planeti Zemlji se rodio pod određenom zvijezdom. Nekome ta zvijezda zasija odmah, a nekome je potrebno vrijeme da se ta zvijezda upali.

 

 

1 2 3 4 5 6 7  Sledeći»