[ Poezija ] 01 April, 2014 18:24
 
 
 I kad nisi pored mene,
ja te osjećam,
na javi dozivam,
u snu sanjam.
 
I kad nisi pored mene,
čujem tvoje korake
i tvoj blagi glas,
vidim tvoje lice milo
i tvoj vitki stas.
Šapućem ti tiho i polako,
a znam 
da je linija između nas...
 
I kad nisi pored mene,
znaj -
ja ti ne odlazim...
Ljubav nije list u jesen
da je vjetar nosi,
ljubav je za sva vremena...
I kad nisi pored mene - 
ja ti dolazim...
 
 
[ Poezija ] 06 Mart, 2014 21:42
 
 
I kada odeš od mene
negdje daleko - u daleki grad.
I kada budeš sama
kao i sad - mislićeš o meni...
 
I kada nađeš drugog
kada sreću potražiš u njemu,
vidjećeš da je sreća lutanje - 
tražićeš moj lik u svemu...
 
I kada poželiš
da spavaš kraj drugog -
njegovo tijelo neće biti moje...
 
I znam
da me voliš,
i patiš -
kao i ja...
 
I tad će ti sve biti jasno,
shvatićeš da je naša ljubav
držala nit između patnje i boli,
i da je ipak bila jaka,
kao što je jaka bol,
kad na ranu  staviš malo soli...
[ Put kojim sam koracao ] 02 Februar, 2014 23:33
Овај текст је само дио приче... :-)



            Стигло је прољеће. Радови на село полако почињу. Иако су живјели у граду, сваке године у прољеће ишли су у родно село да очисте ливаду коју имају од опалог лишћа и изломљених грана које су пуцале преко зиме и  од вјетра, да посију поврће... није им ништа било тешко, били су сложна породица и увијек су тежили да сачувају мир и достојанство у кући, да свакога дочекају с осмијехом на лицу, да се хране здраво... Њихова породица је трочлана – отац, син и мајка. Скромна су и поштена породица.

            Био је четвртак, 9. 5. 2013. године кад су отишли на село да направе нову ограду за врт. Отац је осјећао некакву чудну малаксалост, знојио се често, имао је мучнину... син је отишао да фотографише коње у близини, а мајкса је била у врту, плаила остатке старе ограде. Отац је требао да припреми баскије, чекић и ексере како би поставили нову ограду.

            Није га дуго било...

            Син се већ вратио мајци и помогао јој је скидати стару ограду и носити на ватру коју је претходно запалила. У једном тренутку видио је свог оца како сједи на дну ливаде, држи се за главу и не помјера се. Примијетио је да нешто није у реду с њим. Био је јако везан за оца. Често би долазио у сукобе са „народом“ бранећи његова права.

            Питао га је: „Оче, да ли си добро?“

            Како су било доста блиски и имали другарски однос, син је додао: „Не ограђујеш ти комшијама него себи“. Насмијао се послије тога.

            „Шта се дешава са тобом?“ упитао је оца.

            Отац је подигао главу и немоћно одговорио: „Малаксао сам, немам данас снаге ни за шта. Не знам шта ми је.“

            „Идемо одмах у град како би отишао љекару“, одговорио је син забринутим говором.

            „Можда ми је само опао притисак, нема потребе да паничите“, одговорио је отац и наставио да сједи на камену на крају ливаде.

            Лице му је било блиједно, глас изнемогао и тих.

            Када су видјели да с оцем нешто није у реду, прекинули су све послове и вратили су се у град.

            Прије него што су се вратили у град, мајка и син су отишли да затворе коње који су били изнад куће и да узму пса да га поведу у аутомобил. Неколико пута су покушали да затворе коње, али они нису хтјели ни да погледају канте са житом и врата од штале. Тражили су оца. Осјетили су да нешто није у реду и бјежали су према њему. Рзали су и тражили га док га нису угледали на дну ливаде како непомично сједи. Отац је видио да се син и мајка пате са затварањем коња, устао је и полако пошао уз ливаду. Коњи су ишли за њим корак по корак и ушли у шталу као да их је водио за собом уљуларене.

            Син је на то све прокоментарисао: „Ко ми каже да животиње ништа не знају, паметније су од многих људских бића“. Душа му је плакала и срце му је убрзано радило од призора оца и коња који су ишли за њим.

            Кад су дошли у град, у своју породичну кућу, отац је одбио да иде љекару јер се осјећао боље. Мајка је одмах по доласку кући отишла код комшинице да посуди тлакомјер како би оцу измјерила притисак. Тлакомјер је приказивао низак крвни притисак, али није ништа у том тренутку застрашујуће.

            Ујутро кад су устали, мајка је одмах поновила посао са тлакомјером. На лицу јој се видјела забринутост. Очи су јој биле пуне суза. Рекла је сину: „Вози оца доктору, није добро. Крвни притисак му је страшно низак, скоро да га нема.“

            Отац је био по природи доста тврдоглав човјек. Није никада био болестан нити је ишао љекару. Био је здрав и јак. Поносио се добром кондицијом. Има 50 година.

            Рекао је: „Тај тлакомјер вам ништа не ваља. Вјероватно је покварен. Осјећам се добро. Пустите ме на миру.“

            Једва су га убиједили да оде у Дом здравља.

            Син је хтио да га вози...

            „Учи ти боље ти је. Говорио си да ће ти ускоро колоквијуми. Зашто да губиш вријеме и да покупиш неку бактерију у Дому здравља“, рекао је отац сину.

            Устао је и отишао...

            „Мајко, имам осјећај да су му упале очи у главу. Израз лица му није исти као прије“, рекао је син мајци након упорног наговарања оца да оде љекару.

            „Тлакомјер као што сам ти већ рекла показује да му је притисак страшно низак. Да је покварен, као што он говори, био би и мени нетачан притисак“, рекла је мајка забринутим гласом.

            Доктори су се чудили тадашњем стању оца. Није им било јасно како је уопште присебан, како хода као да му није ништа. Рекли су да је чудо од човјека и да, са лошим налазима као што су његови били, могу само да преживе спортисти. Крвни притисак, тај дан му је био 50 са 30. Хтјели су да га носе на носилима, али он није пристао. Није хтио ни да чује за носила, а камоли да га носе. Корачао је поносито као да му ништа није. Хтио је чак да се вози својим аутомобилом у болницу.

            Сину је послао поруку преко мобилног теефона у којој је писало: „Ништа не брини соколе, примам инфузију“.

            Провео је 20 дана у интезнивној њези прикључен на апарате. Посјете су му биле дозвољене само на 5 минута, и то само за чланове његове породице.

            Преживио је инфаркт на „ногама“.


(Прича ће се наставити...)

                                                                                                

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE
[ Poezija ] 13 Novembar, 2013 16:24
 
 
Sa grana lišće
počinje da pada,
i laste lagano
odlaze ka jugu,
a moja duša
s vremenom se jada,
i srce crta
neku novu dugu.
 
Jesen je...
 
Kiša za kišom
stalno pada,
magla je prekrila
vidike sve,
srce se još uvijek
istoj ženi nada,
al' ona ode
u daleki svijet.
 
Jesen je...
 
I ova,
i svaka druga,
pomalo tužna
jer priroda mre.
Sunce od rane zore
svoje zrake pruža,
miriše lišće,
miriše, život opet.
 
Jesen je...
 
 
 
[ Poezija ] 20 Septembar, 2013 10:45


Kao trun
u oku kad žulja
i suzu bola stvara...
Kao trn
ispod nokta kad boli
i sa gnojem se bori...
Kao komad
stakla u šaci,
što snagu oduzima
i po koju kap
krvi pokreće...
Kao svaki
pogrešan korak u ljubavi,
što zatvara puteve sreće
i sve naopako pokreće...

E, to su putevi
moga srca...
To su jedine boli
duše moje...
 
[ Poezija ] 30 Avgust, 2013 18:05
 
 
Oblaci tamni
prekrivaju nebo,
i po koja
varnica sjevne.
Kiša lagano
počinje da pada,
i kvasi livade,
bregove i stijene.
 
I tmurno je sve
kao onog ljeta,
i sjećam se ljubavi
jedne žene...
Na kojoj li je strani
ona ovog svijeta,
u koga gledaju
prelijepe oči njene...
 
I padaće kiše
kao i sada,
i spiraće sve
nevaljalo sa nas...
Ostaće jedna ljubav
da zrakom luta,
i ptice će pjevati
na sav glas...
 
I znam,
da je sad daleko,
svako je svojim putem
morao poći.
I znam,
da ću je se sjećati,
u svakoj nemirnoj,
i besanoj - noći...
[ Poezija ] 02 Jul, 2013 19:47


Nedostaje mi sve u tebi

voljeni moj mali kraju,

svaki cvijet,

svaka njiva,

i sve što u tebi ima.

 

Ne dolazim ti tako često,

ne zamjeri mi

moje voljeno mjesto,

u srcu vaki dan

sve veće postaješ,

i znaj da,

mnogo mi ne dostaješ.

 

Nedostaju mi ptice,

potoci i njive,

i zore rane,

i jutro što u tebi

s radošću svane.

 

Nedostaje mi mnogo

kuća moja stara,

jer znam da je sad

slabo ko otvara...

 

 

Nedostaje mi sve u tebi

voljeni moj mali kraju,

svaki cvijet,

svaka njiva,

i sve što u tebi ima.


[ Poezija ] 22 Jun, 2013 10:51
 

 

Smisao za ljubav

polako gubim,

samac sam i u ovoj

besanoj noći,

postelja hladna

svoje mjesto mi nudi,

a duša luta

i razum mi se gubi.

 

I ponovo se ponavlja

ona ista hladnoća,

i ponovo onaj isti

vjetar duva,

i ponovo zvijezde sjaje

kao one noći

samo za nju,

i ponovo isto onako dišem,

i ponovo tužne pjesme pišem,

samo za nju...

 

I ponovo mi umorni znoj

na hartiju već odavno pada,

i pero lagano

prestaje da piše,

srce još uvijek

joj se nada,

zalutala ruka još uvijek

pjesme joj piše...

[ Poezija ] 16 Januar, 2013 19:34



 

Šta da kažem,

ljubav je kao rat,

i ta bitka loše mi ide.

Možda će neko reći

da sam budala,

a možda se neko,

kao i ja,

za neku ženu

iskreno brine.


Volim mir,

ljepotu i dostojanstvo,

koje ona sa sobom nosi,

volim svaki njen pokret,

treptavi glas,

i njenu dugu kosu,

što joj je vjetar nosi.


Zaljubih se u nju

kao dijete u čokoladu,

al' ne bijaše mjesta

u srcu njenom za mene,

pa sad pišem pjesme

u velikom hladu,

i zamišljam ljepotu

te moje

voljene žene...


Nema je,

otišla je kao vjetar,

kao Sunce kad zađe...

A ja još u ruci

čuvam njen dodir,

osjetim još uvijek

miris njen,

pa na čas se trznem,

i shvatim,

da sam još uvijek,

samo u nju zaljubljen.



(Nekad davno napisah ovu pjesmu...)

 

[ Poezija ] 01 Novembar, 2012 22:03

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja,

neostvarena željo,

mašto iz snova...

 

U ove mirne,

za mene zalutale

sate,

da li spavaš,

da li sanjaš,

da li si sama,

da li si s njim...

 

Sve te riječi

u stopu

ove noći me prate,

dok na bijelom

čaršavu

tražim svoj mir

i san

da zalutam s njim.

 

Želim da te sanjam,

da ti kažem

bar u snu

koliko te volim

i sreću

samo s tobom želim,

da ljubim

tvoje usne meke,

vrele,

da te milujem po kosi

i pokrivam do jutra,

da samo s tobom

čekam

novo sutra...

 

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja,

šta li ovo

činiš od mene,

što me zaslijepi

ljepota tvoja,

što me svaka

pomisao na tebe

odvodi do bola,

što noći

nikad nemaju jutra,

što s tugom

čekam

novo sutra...

 

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja...

[ Poezija ] 24 Oktobar, 2012 19:01



Tišina je ova depresivna,
javljaju mi se misli stare,
naviru tako samo sjećanja,
na ljubavi i prošle dane.

Mozak je veliko čudo,
pamti neke zalutale dane,
pa ih baci iz vedra neba,
da u oči tama padne.

Iako je tako sve mračno,
misli putuju ove noći kroz vrijeme,
san je negdje od mene daleko,
i probija se kroz "stijene"...
[ Poezija ] 11 Septembar, 2012 20:00


Mrak je,

prst pred okom

se ne vidi.

Samo poneki

svitac proleti,

sijajući svojom

čudesnom svjetiljkom,

i poneka buba

na rame nam sleti...

 

Mrak je,

i ništa se ne vidi,

a u mislima mi,

o drekavcu

nekakve priče,

pa se stresem,

zažmurim,

posrnem,

i od ponekog

žbuna brecnem,

pa požurim,

kao da poletim...

 

Otac hrabro korača,

korakom vojnika,

i ide ispred nas,

a nas dvoje,

kao dva jadnika,

umorni,

slomljeni,

od napornog rada,

i muke,

što na novoj

kući vlada.

 

Majka čvršća,

a ja samo dijete,

molimo Boga

da nas dovede,

da ne zalutamo

do kuće,

do sela,

do postelje,

da odmorimo

noge,

ruke,

i prljave pete...

 

Auto tad

nismo imali,

bilo je to

poslije rata,

samo konje

i zaprežna kola,

i bili su nam bolji,

od novog fijata.

 

Kući staroj,

kad se približavamo,

gledamo

ima li svjetla,

da li nas djed čeka,

ili je možda negdje,

napravio špuru,

i zaspao pijući,

mimo svog kreveta...

 

Bili su to

teški,

naporni,

i umrtvljeni dani,

pogotovo za dijete

mojih godina...

 

Bilo je plača,

suza,

radosti i sreće,

i sve je prošlo

tako brzo,

kao

LANJSKO CVIJEĆE.

[ Poezija ] 09 Septembar, 2012 11:32



Trebaš mi

sada,

kada mi je

teško,

i ne mogu

da dišem.

Trebaš mi

draga sada,

da uz tebe

uzdišem.



Gušim se

i tonem,

sve dublje

i dublje.

Kao brod

propadam,

kao neko

ko ne zna

da pliva.

Gušim se

za tobom,

jer ne mogu,

s tobom

da uživam.



Kao starac

sijedim,

kao lav

se borim

za sebe...

Al' gubim se

u moru misli,

i tonem,

i plivam,

i trčim

prema tebi,

prema jedinoj

voljenoj ženi.



Odbacuješ me

tako lako,

i bacaš,

kao parče

papira,

u korpu

pored stola...



Al' tvoj mi

pogled,

ne da mira,

i osjećam,

tako čvrsto,

da nešto

bira...



Da bi mi

nešto rekle,

te rumene

usne tvoje...

Al' ne usuđuješ se,

jedino moje.
[ Poezija ] 06 Septembar, 2012 19:12

 

Toliko želim,

da želja za njom prođe,

da dođu dani sreće,

i da mi druga u život dođe.

 

Gajio sam nade o ljubavi,

al' želja neostvarena bi,

svaki tren sam mislio,

da bi srećni bili mi.

 

Svi su samo govorili:

''Šta si toliko vidio u njoj?''

Al' ja sam jedino mislio,

da je ona moj spokoj.

 

Prevario sam tako sebe,

kao nikad u životu prije,

vjerovao sam u nju,

al' mi ipak žao nije.

[ Poezija ] 01 Septembar, 2012 20:24

Kada na fakultet pođem,

cvili uvijek on,

a kada se vratim,

liže me i maše svojim repom.

 

Za vrijeme predavanja,

mama ga uvijek hrani.

Kaže da neće da jede,

jer nisu ''prijatelji'' pravi.

 

Kada je raspoložen,

voli da se mazi,

a kada nije,

šapom će da te zgazi.

 

Kada neko kući prilazi,

čuje se njegova buka.

Komšijama lavež smeta,

ma imali su i oni cuka.

 

Ne damo se mi tako lako,

za nečiji hir...

Mi imamo svoje dvorište,

i svoj lijepi mir.

 

Nikoga i ne diramo,

niti damo da diraju nas.

Pravi smo prijatelji,

iako je Medo pas.