Moja poezija!

            Стигло је прољеће. Радови на село полако почињу. Иако су живјели у граду, сваке године у прољеће ишли су у родно село да очисте ливаду коју имају од опалог лишћа и изломљених грана које су пуцале преко зиме и  од вјетра, да посију поврће... није им ништа било тешко, били су сложна породица и увијек су тежили да сачувају мир и достојанство у кући, да свакога дочекају с осмијехом на лицу, да се хране здраво... Њихова породица је трочлана – отац, син и мајка. Скромна су и поштена породица.

            Био је четвртак, 9. 5. 2013. године кад су отишли на село да направе нову ограду за врт. Отац је осјећао некакву чудну малаксалост, знојио се често, имао је мучнину... син је отишао да фотографише коње у близини, а мајкса је била у врту, плаила остатке старе ограде. Отац је требао да припреми баскије, чекић и ексере како би поставили нову ограду.

            Није га дуго било...

            Син се већ вратио мајци и помогао јој је скидати стару ограду и носити на ватру коју је претходно запалила. У једном тренутку видио је свог оца како сједи на дну ливаде, држи се за главу и не помјера се. Примијетио је да нешто није у реду с њим. Био је јако везан за оца. Често би долазио у сукобе са „народом“ бранећи његова права.

            Питао га је: „Оче, да ли си добро?“

            Како су било доста блиски и имали другарски однос, син је додао: „Не ограђујеш ти комшијама него себи“. Насмијао се послије тога.

            „Шта се дешава са тобом?“ упитао је оца.

            Отац је подигао главу и немоћно одговорио: „Малаксао сам, немам данас снаге ни за шта. Не знам шта ми је.“

            „Идемо одмах у град како би отишао љекару“, одговорио је син забринутим говором.

            „Можда ми је само опао притисак, нема потребе да паничите“, одговорио је отац и наставио да сједи на камену на крају ливаде.

            Лице му је било блиједно, глас изнемогао и тих.

            Када су видјели да с оцем нешто није у реду, прекинули су све послове и вратили су се у град.

            Прије него што су се вратили у град, мајка и син су отишли да затворе коње који су били изнад куће и да узму пса да га поведу у аутомобил. Неколико пута су покушали да затворе коње, али они нису хтјели ни да погледају канте са житом и врата од штале. Тражили су оца. Осјетили су да нешто није у реду и бјежали су према њему. Рзали су и тражили га док га нису угледали на дну ливаде како непомично сједи. Отац је видио да се син и мајка пате са затварањем коња, устао је и полако пошао уз ливаду. Коњи су ишли за њим корак по корак и ушли у шталу као да их је водио за собом уљуларене.

            Син је на то све прокоментарисао: „Ко ми каже да животиње ништа не знају, паметније су од многих људских бића“. Душа му је плакала и срце му је убрзано радило од призора оца и коња који су ишли за њим.

            Кад су дошли у град, у своју породичну кућу, отац је одбио да иде љекару јер се осјећао боље. Мајка је одмах по доласку кући отишла код комшинице да посуди тлакомјер како би оцу измјерила притисак. Тлакомјер је приказивао низак крвни притисак, али није ништа у том тренутку застрашујуће.

            Ујутро кад су устали, мајка је одмах поновила посао са тлакомјером. На лицу јој се видјела забринутост. Очи су јој биле пуне суза. Рекла је сину: „Вози оца доктору, није добро. Крвни притисак му је страшно низак, скоро да га нема.“

            Отац је био по природи доста тврдоглав човјек. Није никада био болестан нити је ишао љекару. Био је здрав и јак. Поносио се добром кондицијом. Има 50 година.

            Рекао је: „Тај тлакомјер вам ништа не ваља. Вјероватно је покварен. Осјећам се добро. Пустите ме на миру.“

            Једва су га убиједили да оде у Дом здравља.

            Син је хтио да га вози...

            „Учи ти боље ти је. Говорио си да ће ти ускоро колоквијуми. Зашто да губиш вријеме и да покупиш неку бактерију у Дому здравља“, рекао је отац сину.

            Устао је и отишао...

            „Мајко, имам осјећај да су му упале очи у главу. Израз лица му није исти као прије“, рекао је син мајци након упорног наговарања оца да оде љекару.

            „Тлакомјер као што сам ти већ рекла показује да му је притисак страшно низак. Да је покварен, као што он говори, био би и мени нетачан притисак“, рекла је мајка забринутим гласом.

            Доктори су се чудили тадашњем стању оца. Није им било јасно како је уопште присебан, како хода као да му није ништа. Рекли су да је чудо од човјека и да, са лошим налазима као што су његови били, могу само да преживе спортисти. Крвни притисак, тај дан му је био 50 са 30. Хтјели су да га носе на носилима, али он није пристао. Није хтио ни да чује за носила, а камоли да га носе. Корачао је поносито као да му ништа није. Хтио је чак да се вози својим аутомобилом у болницу.

            Сину је послао поруку преко мобилног теефона у којој је писало: „Ништа не брини соколе, примам инфузију“.

            Провео је 20 дана у интезнивној њези прикључен на апарате. Посјете су му биле дозвољене само на 5 минута, и то само за чланове његове породице.

            Преживио је инфаркт на „ногама“.


(Прича ће се наставити...)

Nedostaje mi sve u tebi

voljeni moj mali kraju,

svaki cvijet,

svaka njiva,

i sve što u tebi ima.

Ne dolazim ti tako često,

ne zamjeri mi

moje voljeno mjesto,

u srcu vaki dan

sve veće postaješ,

i znaj da,

mnogo mi ne dostaješ.

Nedostaju mi ptice,

potoci i njive,

i zore rane,

i jutro što u tebi

s radošću svane.

Nedostaje mi mnogo

kuća moja stara,

jer znam da je sad

slabo ko otvara...

Nedostaje mi sve u tebi

voljeni moj mali kraju,

svaki cvijet,

svaka njiva,

i sve što u tebi ima.

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja,

neostvarena željo,

mašto iz snova...

U ove mirne,

za mene zalutale

sate,

da li spavaš,

da li sanjaš,

da li si sama,

da li si s njim...

Sve te riječi

u stopu

ove noći me prate,

dok na bijelom

čaršavu

tražim svoj mir

i san

da zalutam s njim.

Želim da te sanjam,

da ti kažem

bar u snu

koliko te volim

i sreću

samo s tobom želim,

da ljubim

tvoje usne meke,

vrele,

da te milujem po kosi

i pokrivam do jutra,

da samo s tobom

čekam

novo sutra...

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja,

šta li ovo

činiš od mene,

što me zaslijepi

ljepota tvoja,

što me svaka

pomisao na tebe

odvodi do bola,

što noći

nikad nemaju jutra,

što s tugom

čekam

novo sutra...

Ženo draga,

nedokučena ljubavi moja...

Mrak je,

prst pred okom

se ne vidi.

Samo poneki

svitac proleti,

sijajući svojom

čudesnom svjetiljkom,

i poneka buba

na rame nam sleti...

Mrak je,

i ništa se ne vidi,

a u mislima mi,

o drekavcu

nekakve priče,

pa se stresem,

zažmurim,

posrnem,

i od ponekog

žbuna brecnem,

pa požurim,

kao da poletim...

Otac hrabro korača,

korakom vojnika,

i ide ispred nas,

a nas dvoje,

kao dva jadnika,

umorni,

slomljeni,

od napornog rada,

i muke,

što na novoj

kući vlada.

Majka čvršća,

a ja samo dijete,

molimo Boga

da nas dovede,

da ne zalutamo

do kuće,

do sela,

do postelje,

da odmorimo

noge,

ruke,

i prljave pete...

Auto tad

nismo imali,

bilo je to

poslije rata,

samo konje

i zaprežna kola,

i bili su nam bolji,

od novog fijata.

Kući staroj,

kad se približavamo,

gledamo

ima li svjetla,

da li nas djed čeka,

ili je možda negdje,

napravio špuru,

i zaspao pijući,

mimo svog kreveta...

Bili su to

teški,

naporni,

i umrtvljeni dani,

pogotovo za dijete

mojih godina...

Bilo je plača,

suza,

radosti i sreće,

i sve je prošlo

tako brzo,

kao

LANJSKO CVIJEĆE.